Sentence alignment for gv-mkd-20100715-6967.xml (html) - gv-nld-20100714-7635.xml (html)

#mkdnld
1Србија: Еден пар чевли, еден животServië: “Eén paar schoenen, één leven”
2И покрај тоа што поминаа 15 години од масакрот во Сребреница, Ратко Младиќ - генерал на Армијата на Rепублика Српска (српската Армија во Босна) кој е оптужен од Хашкиот трибунал за геноцид и бруталната смрт на повеќе од 8.000 муслимани во овој босански град на 11-ти јули 1995, сѐуште не е уапсен.Hoewel er inmiddels 15 jaar zijn verstreken sinds de val van Srebrenica, is generaal Ratko Mladic, stafchef van het leger van de republiek Srpska (het Bosnisch-Servische leger), nog steeds niet gearresteerd. Mladic is door het Joegoslavië-tribunaal in Den Haag [en] beschuldigd van genocide wegens de brute moord op meer dan 8000 moslims in deze Bosnische stad op 11 juli 1995.
3И покрај фактот што после неколку години, Младиќ се повлече во Србија и во 2003 беше забележан на трибините на стадионот „Маракана“ за време на фудбалскиот натпревар на државната екипа, српските власти тврдат дека не знаат дали Младиќ се крие во Србија.Ondanks dat Mladic een paar jaar later in Servië met pensioen ging en in 2003 tijdens een voetbalwedstrijd van het Servische nationale elftal is gezien op de tribune van het Marakana-stadion in Belgrado, beweren de Servische autoriteiten dat ze niet weten of Mladic zich schuilhoudt in Servië.
4Тоа веројатно значи дека службите на власта и силите за обезбедување не се способни да ја вршат својата должност или, едноставно не сакаат да го пронајдат и да го уапсат, за да не предизвикаат незадоволство кај многумина од Србите, кои Младиќ го сметаат за народен херој.Dit betekent dus dat de autoriteiten en de geheime dienst niet in staat zijn om hun taak uit te voeren of dat ze hem gewoon niet willen vinden en arresteren, want dit zou tot ontevredenheid leiden onder de vele Serviërs die vinden dat Mladic een nationale held is.
5Тие искрено веруваат дека неговите офицери и војници, кои ја освоија Сребреница на 11-ти јули - град заштитен од холандските воени единици на ОН - ги разделија децата од жените и потоа ги убија речиси сите мажи од градот и околината, им се одмаздија на муслиманите за смртта на десетиците илјади нивни сонародници, кои беа масакрирани од страна на муслиманите во Братунац и на други места во Босна, во текот на граѓанската војна и исто за време на Втората Светска Војна.De officieren en soldaten van Mladic, die het door Nederlandse VN-eenheden beschermde Srebrenica op 11 juli veroverden, scheidden de vrouwen en kinderen van de mannen en doodden vervolgens alle mannen uit de stad en omgeving. De Serviërs die Mladic als held vereren zien dit als een eerlijke wraakactie op de moslims die tienduizenden van hun landgenoten hebben gedood in Bratunac en andere plaatsen in Bosnië tijdens de burgeroorlog en de Tweede Wereldoorlog.
6Спротивно на тоа, во Србија исто така постојат и оние кои сметаат дека случајот „Сребреница“ е најголемото државно понижување на сите времиња.Maar er zijn ook mensen in Servië die vinden dat de zaak Srebrenica de grootste nationale schande in de geschiedenis is.
7Некои од тие луѓе се интелектуалци, уметници и членови на бројни граѓански движења, како на пр. Шкарт, Центар за културна деконтаминација и Жените во црно од Белград.Onder deze mensen zijn intellectuelen, kunstenaars en leden van verschillende burgerbewegingen, zoals Skart (het Uitschot), Centar za kulturnu dekontaminaciju (Centrum voor culturele zuivering) en Zene u crnom (Vrouwen in het Zwart) uit Belgrado.
8Тие соработуваат со мајките од Сребреница кои во масакрот ги изгубија своите најблиски .Zij werken samen met moeders uit Srebrenica die tijdens de massamoord hun mannen en zonen zijn verloren.
9на 7-ми јуни годинава, тие одржаа еден собир под име „Еден пар чевли, еден живот“ - во центарот на главниот град каде собраа 8372 пара чевли (според нив тој е официјалниот број на жртвите) за да направат еден споменик посветен на жртвите од Сребреница во Белград.Dit jaar hielden zij op 7 juli in het centrum van de hoofdstad een bijeenkomst, getiteld “One pair of shoes, one life” [en] (Eén paar schoenen, één leven), waarbij ze 8372 paar schoenen (volgens hen het officiële aantal slachtoffers) hadden verzameld om in Belgrado een monument op te richten voor de slachtoffers van Srebrenica.
10На веб-сајтот bezimena.org, блогерот Sonja ја постира повторно изјавата на организаторот, издадена вечерта пред собирот, на крајот на Јуни.Op de website bezimena.org heeft blogger Sonja de verklaring van de organisatoren overgenomen die eind juni, vlak voor de manifestatie, was uitgevaardigd.
11Еве еден извадок од неа:Dit is een fragment [sr] uit de verklaring:
12Акцијата беше инспирирана од една меѓународна иницијатива во која учествуваат жените од Сребреница.De Actie is geïnspireerd door een internationaal initiatief waar vrouwen uit Srebrenica een deelnemen.
13Ја огранизираме оваа акција, адаптирана на нашиот личен политички и етички концепт, од единствена причина што сакаме да учествуваме и да сочуствуваме со нив.Wij organiseren deze actie, die is aangepast aan onze politieke en ethische context, vanwege hun deelname en vanwege onze wens om hen te steunen.
14Оваа акција е упатена кон граѓаните на Србија и можат да учествуваат сите , очекуваме од нив независно да издигнат еден постојан споменик, кој ќе биде нивен личен израз на одговорност и солидарност со жртвите. […]De actie is interactief en gericht op burgers van Servië. Van hen wordt verwacht dat ze op eigen initiatief een permanent monument oprichten, dat hun eigen symbool vormt van verantwoordelijkheid en solidariteit met de slachtoffers […]
15[…]Ги повикуваме граѓаните да подарат чевли и да ги остават своите пораки за семејствата на жртвите.[…] We roepen burgers op om schoenen te doneren en hun boodschap erin achter te laten voor de families van de slachtoffers.
16Неопходно е да го оставите вашето лично име или името на оној што ги подарува чевлите.Vermeld ook uw eigen naam of de naam van degene die de schoen heeft gegeven.
17Имињата на луѓето кои подарија чевли и на оние кои оставија пораки ќе бидат забележани.De namen van de mensen die schoenen hebben gedoneerd en de boodschappen zullen worden geregistreerd.
18Идејата на овој настан е, кога споменикот ќе се изгради, имињата на сите донатори ќе бидат напишани на комеморативна плоча […]Het idee is om deze namen op een gedenkplaat te graveren zodra het monument is gebouwd […]
19Граѓаните можат да остават чевли и пораки покрај големото пано, кое е поставен вдолж тротоарот на улицата Кнез Михајлова .Burgers kunnen schoenen en boodschappen achterlaten op de lange poster [sr] die op de stoep langs de Knez Mihailo-straat ligt.
20На паното пишуваше: „Одговорност и солидарност - Жените во црно за Човекови права - Жените во црно против војната“.Op de poster staat: “Verantwoordelijkheid en solidariteit - de Vrouwen in het Zwart voor mensenrechten - de Vrouwen in het Zwart tegen oorlog”.
21Поради заканите од страна на екстремни националистички групи кои им беа испратени на организаторите, Специјалните единици на Полицијата го заштитуваа собирот.De actie werd bewaakt door speciale eenheden van de politie, omdat de organisatoren waren bedreigd door extreemnationalistische groepen.
22Пред почетокот на собирот, движењето на српските националисти „Наши“, издадоа официјална изјава повикувајќи ги цинички луѓето да дојдат на Кнез Михајлова улица и заради економската криза, да ги земат чевлите од „црните ленти“ за да можат да ги носат.Op de dag voor het evenement gaf Nasi (de Onzen), een beweging van Servische nationalisten, een officiële verklaring uit waarin ze de mensen cynisch opriepen om naar de Knez Mihailo-straat te komen en vanwege de economische crisis schoenen van de zwarte poster mee te nemen voor eigen gebruik.
23Светлана Слапшак, антрополог и теоретичар на културата, зборувајќи на Радио Слободна Европа, рече дека ваквите потези од групи за човечки права беа очекувани и дека заради тоа, секоја активност поврзана со процесот на соочувањето со минатото е важна, сѐ додека постои едно застрашувачки ниско ниво на јавна и на граѓанска одговорност во Србија за оние кои страдаа најмногу.Svetlana Slapsak, antropoloog en cultuurtheoreticus, sprak met Radio Free Europe [sr] en zei dat dit soort acties van rechtse groeperingen te verwachten waren en dat daarom elke activiteit die te maken heeft met het confronteren van het verleden belangrijk is, omdat er ontstellend weinig publieke en burgerlijke verantwoordelijkheid is in Servië voor degenen die het meest hebben geleden.
24Таа смета дека власта исто така може да се смета за морално одговорна бидејќи не организира слични јавни активности.Ze vindt dat de autoriteiten ook als moreel verantwoordelijk kunnen worden beschouwd, omdat ze geen vergelijkbare publieke activiteiten organiseren.
25Сташа Зајовиќ, госпоѓа од Жените во црно, координатор на акцијата рече:Stasa Zajovic, een van de Vrouwen in het Zwart die de actie coördineert, zei [sr]:
26Давањето на чевлите го обележува прифаќањето на фактот дека геноцидот во Сребреница се случи и исто така, обележува [изразување на] сочувство и солидарност со оние кои загинаа.Het geven van schoenen is een teken dat de genocide in Srebrenica wordt geaccepteerd als feit en het is een manier om medeleven en solidariteit met de slachtoffers te uiten.
27Дополнително, објаснува што симболизира чевелот:Ze legde ook uit wat de schoenen als symbool betekenen:
28За мене, чевлите се отисок на луѓето кои останаа во Сребреница и овој отисок е исклучително важен во мојот живот.Voor mij zijn de schoenen een voetafdruk van de mensen die in Srebrenica zijn achtergebleven en deze voetafdruk is heel belangrijk in mijn leven.
29Тие чевли се симбол на животите кои згаснаа и сакаме простор за секој чевел, бидејќи оние кои беа убиени не се само мртви коски.De schoenen staan symbool voor de levens die zijn beëindigd en we willen dat elke schoen een eigen plek krijgt, want de mensen die zijn gedood zijn niet alleen maar dode botten.
30Тие се луѓе чии соништа, желби, љубов и таги беа убиени.Het zijn mensen waarvan de dromen, de wensen, de liefdes en de zorgen zijn gedood.
31Исто така, чевлите се симбол на движењето.De schoenen staan ook symbool voor beweging.
32И покрај присуството на неколку десетици членови на националистичките групи во центарот на Белград, истовремено со Жените во црно кои го изведуваа своето хумано движење за геноцидот во Сребреница собирајќи чевли, овој симболичен собир, кој се одржа кратко пред официјалната церемонија во Поточари на комеморативната средба за жртвите во Сребреница, заврши без инциденти.Ondanks de aanwezigheid van enkele tientallen leden van nationalistische groeperingen in het centrum van Belgrado op het moment dat de Vrouwen in het Zwart de schoenen verzamelden als menselijke gebaar voor de genocide in Srebrenica, eindigde deze symbolische voorstelling, die vlak voor de officiële herdenkingsceremonie in Potocari werd gehouden, zonder incidenten.
33Претседателот Борис Тадиќ присуствуваше на комеморативната церемонија во ПоточариPresident Boris Tadic woonde de herdenkingsceremonie in Potocari bij
34Секоја година, во меморијалниот комплекс во Поточари се одржува церемонијата во спомен на жртвите од геноцидот во Сребреница кои броеја повеќе од 8.000.Elk jaar wordt er, ter nagedachtenis aan de meer dan 8000 slachtoffers van de genocide in Srebrenica, een ceremonie gehouden in het herdenkingscentrum in Potocari.
35Годинава, на настанот присуствуваше Претседателот на Република Србија, г-динот Борис Тадиќ.Dit jaar woonde Boris Tadic, de president van de republiek Servië, het evenement bij.
36Според BBC на српски, по повод овој настан, Претседателот го изрази своето жалење за жртвите и додаде дека Србија нема да ја прекине потрагата по извршителите на воените злосторства, а особено по Ратко Младиќ.Volgens de BBC in het Servisch [sr] gaf hij bij deze gelegenheid uiting aan zijn verdriet voor de slachtoffers en voegde hij daaraan toe dat Servië door zal gaan met zoeken naar de daders van oorlogsmisdaden, en dan vooral Ratko Mladic.
37Ова е трагедија за Босанците, но исто така и за сите луѓе кои живееја во поранешната Југославија.Dit is een tragedie voor de Bosniërs, maar ook voor alle mensen die in het voormalig Joegoslavië woonden.
38Оваа страница на историјата не може да се заврти сѐ додека оние кои се одговорни за злосторствата се наоѓаат на слобода.Deze pagina in de geschiedenis kan niet worden omgeslagen zolang degenen die verantwoordelijk zijn voor de misdaden nog vrij rondlopen.
39Порано годинава, Парламентот на Република Србија усвои Декларација за Сребреница.Eerder dit jaar nam het parlement van de republiek Servië een verklaring over Srebrenica aan.
40По тој повод, блогот „Srebrenica-genocide“ го издаде целиот текст на Декларацијата и заклучи:Het blog Srebrenica Genocide publiceerde de volledige tekst van de verklaring en concludeerde:
41…Со оваа Декларација, Србија официјално призна дека Србите извршија геноцид во Сребреница во Јули 1995……Met deze verklaring erkende Servië officieel dat Serviërs de genocide in Srebrenica in juni 1995 hebben gepleegd…
42И покрај тоа што интелектуалци, адвокати и обични луѓе очекуваа Декларацијата да ги дефинира злосторствата во Сребреница како геноцид, тоа не се случи.Hoewel een aantal intellectuelen, advocaten en gewone mensen hadden verwacht dat de verklaring de misdaden in Srebrenica als genocide zou definiëren, gebeurde dit niet.
43Очигледно е дека клучниот збор („геноцид“) беше намерно изоставен од оригиналниот текст, бидејќи во Србија постојат многу луѓе кои (како што е веќе изјавено) го негираат геноцидот во Сребреница и наместо тоа го дефинираат како праведна одмазда.Het is duidelijk dat het sleutelwoord (“genocide”) opzettelijk uit de originele tekst is weggelaten, omdat er, zoals gezegd, veel mensen in Servië zijn die ontkennen dat er in Srebrenica een misdaad is gepleegd en het in plaats daarvan zien als een rechtmatige wraakactie.
44Исто така, многу луѓе од Србија и Република Српска, се вознемирени од српските власти, бидејќи тие никогаш не присуствувале на комеморативната церемонија за 3.267 српски жртви, кои беа брутално убиени во Братунац во 1992 и 1993.Verder ergeren veel mensen uit Servië en uit de republiek Srpska zich aan de Servische autoriteiten, omdat zij nooit de herdenkingsceremonie hebben bijgewoond voor de 3267 Servische slachtoffers die in 1992 en 1993 op wrede wijze werden vermoord in Bratunac.
45Новинарката Ана Вујевиќ, во една статија во белградскиот неделник „Печат“ на 8-ми јули 2010, нуди едно објаснување зошто Претседателот на Република Србија не сака да го посети Братунац:Anja Vujevic, een journaliste, legde in een artikel [sr] van 8 juli 2010 in het tijdschrift “Pecat'' uit Belgrado uit waarom de president van de republiek Servië niet naar Bratunac wil komen:
46Тадиќ знаеше дека во Поточари не се погребани ниту едно дете или жена, за разлика од православните гробишта во Братунац, Сребреница и Скелани.Tadic weet dat er geen vrouwen of kinderen zijn begraven in Potocari, in tegenstelling tot de orthodoxe begraafplaatsen in Bratunac, Srebrenica en Skelani.
47Тогаш, разбирливо е зошто не сака да го посети Братунац на 12-ти јули.Dan is het ook begrijpelijk dat hij niet op 12 juli naar Bratunac wil komen.
48Што би ѝ рекол на Милица Димитријевиќ, чии синови, петгодишниот Александар и десетгодишниот Радисав, беа убиени во Братунац на 16-ти јануари 1993, од истите оние луѓе, со кои само еден ден пред тоа, беше заедно [во Поточари] и им се извинуваше?Wat zou hij moeten zeggen tegen Milica Dimitrijevic, wiens zonen, Aleksandar van 5 en Radisav van 10, op 16 januari 1993 in Bratunac werden gedood, door dezelfde mensen met wie hij nog een dag tevoren [in Potocari] had staan praten en aan wie hij zijn excuses had aangeboden?
49Што би му рекол на Цветко Ристиќ, кој на тринаесет годишна возраст ги изгуби сите најмили: својот татко Новак (42), мајката Иванка (43), сестрата Митра (18) и братот Миша?Wat zou hij moeten zeggen tegen Cvetko Ristic, die als dertienjarige jongen al zijn naaste familieleden verloor: zijn vader Novak (42), zijn moeder Ivanka (43), zijn zus Mitra (18) en zijn broer Misa?
50Или, што би можел да му рече на малиот Брана Вучетиќ, кој на деветгодишна возраст беше донесен во кампот на Ориќ и ги загуби својот татко, мајка и брат?Of wat zou hij moeten zeggen tegen de kleine Brana Vucetic, die als negenjarige jongen werd overgebracht naar het kamp van Oric en zijn vader, moeder en broer verloor?
51Како би можел да се соочи со болката на несреќната мајка Славка Матиќ која ги закопа двете ќерки Снежана и Гордана, во цветот на нивната младост, или со Иванка Ракиќ, која сеуште ја притиска на своите гради сликата од изгоренотот тело на нејзиниот син Ненад, или Марија Јеремиќ, која сѐуште ги бара коските на нејзиниот син Марко, пали свеќа за Радован и сонува дека ќе го закопа Марко до него?Hoe zou hij de pijn kunnen verdragen in de ogen van een ongelukkige moeder, van Slavka Matic, die haar dochters Snezana en Gordana begroef in de bloei van hun leven, of van Ivanka Rankic, die zelfs nu nog een foto tegen haar borst drukt van het verbrande lichaam van haar zoon Nenad, of van Marija Jeremic, die nog steeds op zoek is naar de botten van haar zoon Marko, en kaarsen aansteekt voor Radovan, en droomt dat ze Marko naast hem zal begraven?
52Како ќе ја погледне Ана Младеновиќ, која не може дури и да се сети на нејзиниот татко Анѓелко, но сиот нејзин живот го живее со мислата дека му беше отсечена главата и со неа играа фудбал?Hoe moet hij Ana Mladenovic aankijken, die zich haar vader Andjelko niet eens kan herinneren, maar al haar hele leven leeft met de wetenschap dat ze zijn hoofd hebben afgehakt en ermee heb gevoetbald?
53Какво оправдување да му понуди на 76-годишниот Драгомир Миладиновиќ, од малото селце Јежестица кај Кравица, кој веќе 18 години живее со болна рана - без своите синови Ратко и Ѓорѓе?Welke vorm van gerechtigheid zou hij kunnen bieden aan de 76-jarige Dragomir Miladinovic uit het kleine Kravica-dorpje Ježeštica, die al 18 jaar met een pijnlijke wond leeft - zonder zijn zonen Ratko en Djordje?